Subota ujutru, dečja liga, na terenu deca od devet godina. Sa tribine se čuje sve odjednom: šutiraj, dodaj, šta radiš, trči, gde gledaš. Deca na terenu podignu glavu, zastanu na pola sekunde i izgube loptu. Niko od roditelja to ne radi zlonamerno. Svi navijaju za svoje dete. Ali ono što dete čuje i ono što roditelj misli da poručuje često nije ista stvar.

Dete ne može da sluša dvoje ljudi u isto vreme

Trener sa klupe kaže jedno, roditelj sa tribine drugo. Za odraslog čoveka to su dva mišljenja. Za devetogodišnjaka su to dve komande i on mora da bira kome će da se povinuje. Tih pola sekunde razmišljanja je razlika između odigrane i izgubljene lopte.

Deca koja stalno dobijaju uputstva sa strane prestaju da donose odluke sama. A donošenje odluka na terenu je veći deo onoga što uopšte pokušavamo da ih naučimo.

Vika se ne čuje kao podrška

Roditelj vikne iz najbolje namere, da ohrabri. Dete čuje da nešto nije uradilo kako treba. Kada se to ponavlja, dete počne da igra tako da ne pogreši umesto da igra da napravi nešto. Igra se skupi, prestaju pokušaji, lopta se odigrava odmah i najkraćim putem, samo da ne bude odgovornosti.

To je posebno vidljivo kod dece koja su inače najtalentovanija, jer ona imaju najviše šta da izgube kada pokušaju.

Šta se dešava kada se protestuje sudiji

Sudije na dečjim utakmicama su često mladi ljudi koji tek uče posao. Grešiće, i to je u redu, jer utakmica devetogodišnjaka ne postoji zbog rezultata. Kada dete vidi da roditelj viče na sudiju, uči nešto vrlo konkretno: kada nešto ne ide, kriv je neko drugi.

To je navika koju posle ne odvikavamo na terenu, nego u životu.

Najvažnijih deset minuta nije na terenu

Deca retko pamte detalje utakmice. Ali skoro sva pamte vožnju kući. To je trenutak kada se odlučuje da li je fudbal nešto čemu se raduju ili nešto zbog čega se osećaju loše.

Analiza greške u kolima ne pomaže. Dete je umorno, zna da je pogrešilo i najmanje mu treba ponavljanje. Ako nešto treba ispraviti, to je posao trenera na sledećem treningu.

Ovo nije zamerka

Roditelji koji dolaze na svaku utakmicu i navijaju iz sveg glasa su roditelji kojima je stalo. To je bolje nego prazna tribina. Ovaj tekst nije molba da budete tiši, nego da ta energija ide na pravo mesto: na bodrenje umesto na uputstva, na trud umesto na rezultat, na svoje dete umesto na sudiju.